Zašto bi Orvelova 1984 mogla da govori o današnjici?

Čitanje 1984, klaustrofobičnog romana Džordža Orvela o totalitarizmu još uvek izaziva šok.

Prvo kreće prepoznavanje: mi prepoznajemo šta on opisuje.

Dvomisao (dve kontradiktorne misli koje imamo istovremeno u glavi), Novogovor, Policija misli, Ministarstvo ljubavi koje se bavi izazivanjem bola, očaja i slama svakog disidenta, Ministarstvo mira koje objavljuje rat, mašine za pisanje romana koje izbacuju pornografiju da bi zaokupili mase: Orvel nam je otvorio oči.

Ali danas možemo da čitamo 1984 drugačije: sa nervoznom svesnošću, mereći gde smo trenutno, naše zemlje i naš svet, na mapi puta do pakla koji je Orvel opisao.

Knjiga objavljena 8. juna 1949, napisana u ruševnom krajoliku sveopšteg rata, u zemlji gladnoj, umornoj i sivoj, deluje relevantnije danas nego ikada pre, zato što nas Orvelova 1984 takođe i naoružava.

Vinston Smit, protagonista, radi kao cenzor u Ministarstvu istine na stalnom ažuriranju istorije da bi se uklapala u sadašnje okolnosti i promenljiva savezništva.

Njega i njegove kolege kao masovni kolektiv kontroliše svevideće i sveznajuće prisustvo zvano Veliki brat.

U 1984 televizijski ekrani gledaju vas, a svi špijuniraju sve druge.

Danas su društvene mreže te koje sakupljaju svaki potez, kupovinu, komentar koji obavljamo na internetu i hrane sveznajuće prisustvo u našim životima koje može da predvidi svaku našu preferenciju.

Zasnovani na našim potrošačkim izborima, gde je korisnik roba koja se stavlja na tržište, sakupljanje tih preferencija za političke kampanje sada izvitoperuje demokratiju.

Orvel je dobro znao da su represivnim režimima neprestano potrebni neprijatelji.

U romanu 1984, on je pokazao kako oni mogu da ih stvaraju arbitrarno uzburkivanjem osećanja naroda kroz propagandu.

Ali u opisu „Dva minuta mržnje", on je predvideo i način na koji funkcioniše „rulja“ na internetu.

Primoran da gleda nasilni film (kao i svi ostali), Vinston Smit primećuje: „Užasna stvar u vezi sa Dva minuta mržnje nije ta što si primoran da igraš ulogu, već što je nemoguće izbeći da se uključiš".

Orvel je neverovatno dobro prepoznao voljno saučesništvo u mržnji koje takvi pokreti mogu da izazovu: i, naravno, Vinston isto prepoznaje u samom sebi.

A posredno bismo mogli i mi, u sebi samima.

A potom je tu i Orvelov legendarni diktator Veliki brat: podjednako apsurdan koliko i zastrašujući.

Orvelovo pisanje ukorenjeno je u borbama između velikih „izama" koji su izvitoperili Dvadeseti vek.

On se borio protiv fašizma kao dobrovoljac u Španskom građanskom ratu (verujući da je pacifizam luksuz za koji plaćaju drugi), ali je uvideo prazno obećanje komunizma, kad je antistaljinističku grupu za koju se borio počela da proganja prostaljinistička frakcija.

Danas imamo novi set „izama", kao što su nacionalizam i populizam, koji funkcionišu putem mobilisanja najopasnijeg od svih osećanja - prezira.

Svima je zajednička ista potreba za gušenjem opozicije, fanatičan teror nad bilo kakvim neslaganjem i samopromocija.

Dva plus dva jednako pet

Ali najveći užas u Orvelovoj distopiji jeste sistematsko iskorenjivanje značenja iz jezika.

Režim želi da izbriše reči, ideje i osećanja koja ona otelotvoruju.

Njegov pravi neprijatelj je stvarnost.

Tiranije žele da onemoguće razumevanje stvarnog sveta: one žele da ga zamene prividima i lažima.

Prvi odvažni čin pobune Vinstona Smita bio je da se sakrije od svevideće kamere i počne da piše dnevnik - da sastavi vlastito svedočanstvo o samom sebi i svom unutrašnjem svetu.

On je bio svestan da ga pisanje i opisivanje čine podložnim za smrtnu kaznu ako ga otkriju.

Kad ga konačno slomi tortura, on se slaže da je „dva plus dva jednako pet".

On je otkrio da oni zaista mogu da se „uvuku u vas" i „nešto je ubijeno u vašim grudima; spaljeno, kauterizovano."

„Dva minuta mržnje" u romanu 1984 mogli bi da se protumače kao anticipiranje načina na koji funkcioniše internet danas.

Teror u romanu 1984 je iskorenjivanje sebe i uništavanje sposobnosti da se prepozna stvaran svet.

Međutim, ova priča savršeno dočarava teror sveta u kom ljudima ostaje sve manje i manje reči za korišćenje i čije razmišljanje izobličuju ideologije.

Ali roman 1984 je i priručnik za teška vremena.

Znanje je neka vrsta snage, a svi smo mi na probi.

Izvor: https://www.vijesti.me/bbc